Britanski ambasador Ruri O’Konel piše o značaju ravnopravnosti polova na Kosovu
Dajte da na Međunarodni dan žena proslavimo uspeh žena koje naše zemlje čine ponosnim.
Ja sam feminista.
To je fraza koju, nažalost, previše retko čujemo u 2017. god. Širom sveta možemo da primetimo odbacivanje reči, a sa tim, odbacivanje i napretka ostvarenog tokom poslednjeg veka u davanju podrške ženama, napretka koji je svakako dobrodošao, ali ne i dovoljan. Ali, kako ne bih bio feminista? Kada sam imao deset godina, pitao sam majku da li bi dečak mogao da bude vladar; toliko sam bio naviknut na primer naše tadašnje ministarke, Margaret Tačer, i naravno Njenog Visočanstva Kraljice, kao i na to da me odgaja čvrsta majka, pa je za mene bilo normalno da o ženama mislim kao o liderima.
Ministar spoljnih poslova je prošle sedmice pisao o jednostavnoj istini, da ako želimo da povećamo prosperitet; stabilizujemo rast stanovništva u svetu; popravimo ishranu dece, što je nažalost problem koji još uvek postoji u mnogim zajednicama na Kosovu; smanjimo broj dečijih brakova; onda bi najdelotvorniji postupak bio da obezbedimo da svaka devojčica pohađa školu.
Retka je politika da, sa tako jednostavnom idejom, možemo da pomognemo da se reše toliki problemi. Ali, očigledno je. Ostavljanje polovine stanovništva na drugom mestu očigledno će uzrokovati probleme.
I to je u središtu feminizma. Po meni, to je ideologija koja u svom središtu ima ravnopravnost. Postavljanjem pitanja da li ideja, institucija, zakon, pravilo, tradicija ili politika jednako funkcioniše za žene i muškarce, to ne znači da „favorizujemo žene“ ili da se samo bavimo „pitanjima žena“. Ako nešto ne funkcioniše za polovinu stanovništva, onda sumnjam da se radi o dobroj ideji. Društvo koje diskriminiše polovinu svojih članova ne može da tvrdi da u njemu postoji ravnopravnost. Zbog toga je ministar spoljnih poslova ove sedmice Džoanu Roper, po prvi put u istoriji, postavio za specijalnu izaslanicu UK za rodnu ravnopravnost.
Te činjenice su mi danas postale jasne, čak i više nego drugih dana. Širom sveta, slaviće se uspesi i dostignuća žena. Na Kosovu možda čak i više nego u drugim zemljama, ljudi se s’ pravom ponose na žene koje se ističu, poput Majljinde Keljmendi, koja toliko toga čini da Kosovo predstavi svetu. Ali mi bismo trebali da se ponosimo, i ponosimo se, time svaki dan. Možda bi danas trebalo da razmislimo o tome šta svi mi možemo da uradimo kako bismo obezbedili da svaka devojčica koja sada odrasta ima iste uslove kao i dečaci da u svetu ostavi svoj trag.
Imao sam dovoljno sreće ove sedmice da upoznam Vlaznima Džidžu, osnivača izvanrednog Boneveta. Dajući priliku mladima na Kosovu da u praktičnom okruženju istražuju inženjering, robotiku, tehnologiju i nauku, upravljajući sopstvenim projektima i praveći sopstvene kreacije. To je izvanredna ideja. Ali ono što me ispunjava radošću, to je da je svaka aktivnost podeljena: 50 % devojaka, 50 % momaka.
To nije bilo lako; porodice su izgleda spremnije da pronađu sredstva kako bi platili da njihovi sinovi pohađaju, ali ne i njihove ćerke. Ali Vlaznim se držao svog načela i borio da pronađe sredstva da bi platio za učešće devojaka tako da nijedna aktivnost ne počinje bez podele 50/50.
Ovo je odlično za, sada, već stotine devojaka sa Kosova koje su imale pristup svetu nauke i tehnologije koji bi mogao da im ostane blizak. Ko zna: jedna od tih devojaka možda postane odličan inženjer, izumitelj ili lider. Poruka koju šalje je još jača: to je da se jako, savremeno društvo, od samog početka, gradi na osnovu ravnopravnosti polova. Jedna osoba koja se drži svojih načela, može da napravi veliku razliku. Može da inspiriše novu generaciju devojaka da na žene gledaju kao na lidere.
Razmišljam, takođe, i o radu NGO-a The Ideas Partnership. Oni već godinama pružaju pristup obrazovanju za aškalijsku zajednicu, koja je godinama bila isključena, iz više razloga, iz obrazovanja. Oni pobijaju grozan stereotip po kom aškalijske porodice nisu zainteresovane za obrazovanje; posetio sam njihov centar i mogu da vam kažem da nikada nisam video decu toliko posvećenu i predanu učenju. The Ideas Partnership je odlična organizacija zasnovana na idealima voluntarizma i aktivizma u zajednici, isto kao i Bonevet, i držala se svojih načela: da sva deca, devojčice i dečaci, imaju jednako pravo na detinjstvo i na obrazovanje. Ponosni smo što podržavamo njihov rad. Ono pravi razliku, ali porodice, zajednica i lokalni organi vlasti to moraju da isprate.
Ne vidim potrebu da narodu Kosova govorim koliko je obrazovanje bitno; videli smo kako su se ljudi borili za to pravo 1990-ih godina. Nastavićemo da budemo na strani onih ljudi na Kosovu koji su posvećeni tome da se obezbedi obrazovanje za sve. Dajte da na Međunarodni dan žena proslavimo uspeh žena koje naše zemlje čine ponosnim. Ali dajte i da se posvetimo tome da damo sve od sebe kako bismo pomogli da se iskaže nova generacija. Obrazovanje je najbolje mesto odakle možemo da počnemo.