Obraćanje Njegovog kraljevskog visočanstva princa od Velsa na prijemu povodom Samita lidera Zapadnog Balkana
Obraćanje Njegovog kraljevskog visočanstva princa od Velsa na prijemu povodom Samita lidera Zapadnog Balkana, Klarens Haus
Vaše ekselencije, moji lordovi, dame i gospodo, imam najveće moguće zadovoljstvo da vam svima ovde poželim dobrodošlicu ove večeri i da vam se pridružim na obeležavanju kraja Samita Zapadnog Balkana.
Moram da vam kažem da ja i moja supruga imamo veoma posebne uspomene iz naše posete Zapadnom Balkanu 2016. god. Bilo nam je važno da odemo i sami vidimo koliki je napredak ostvaren na pomirenju i da upoznamo mnoge ljude koji su, uprkos tome što su mnogo toga pretrpeli, bili odlučni da izgrade prosperitetniju i bezbedniju budućnost. Ne mogu ni da počnem da vam opisujem uticaj koji je na nas ostavila ta poseta.
I, u danima koje smo proveli u regionu, uspeo sam da se sretnem sa predstavnicima porodica nekih od onih, sa svih strana, koji se još uvek vode kao nestali iz sukoba 1990-ih godina. Ne moram da pominjem da me je duboko pogodila nezamisliva patnja koju su oni doživeli - i, iznad svega, saosećanje koje su pokazali za patnju jedni drugima. Nakon susreta, tokom kog sam čuo toliko priča koje kidaju srce, želeo sam da vidim da li postoji način na koji bih ja mogao da doprinesem, lično, u presudnom procesu pomirenja oko mučne stvari na hiljade voljenih koji se vode kao nestali. Tako, prošle godine, postojao je veoma poseban trenutak kada sam mogao da primim neke od porodica ovde, u Klarens Hausu. Kao što možete da zamislite, nisam mogao da budem srećniji što su neke od njih mogle da nam se pridruže i ovde, ove večeri…
Dame i gospodo, njihovo dostojanstvo i ljudskost pouka je za sve nas i podsetnik da pomirenje nije samo teorijsko apstraktni koncept. To je, naravno, stvar praktičnog, teškog delanja; bolnih izbora; i teškog, ali neophodnog, kompromisa.
Kao što smo mi učili iz sopstvenog iskustva u Severnoj Irskoj - i, svakako, u vezi sa celim ostrvom Irske - krivica, nepoverenje i mržnja su normalni, instiktivni odgovori na decenije, čak i vekove, sukoba i nepravde - ali nam ne pomažu da promenimo kurs. Za to je potrebna stvarno teška stvar oproštaja, razumevanja i, ako mogu da kažem, ogromne hrabrosti i prosvećenog liderstva.
Znam to jer će uskoro, sledeće godine, biti četrdeset godina kako je moj prastric, Lord Mauntbaten, ubijen u strašnom bombaškom napadu. Od tog sudbonosnog dana odlučan sam da putujem dugim, teškim putem do trajnog pomirenja.
Ne možemo, naravno, nikada da zaboravimo greške iz prošlosti, koje uvek moraju da posluže za izbore koje donosimo za budućnost. Ali ne sme se dozvoliti da one ograniče naše perspektive ili priliku kojoj teže buduće generacije.
Čvrsto verujem da na Zapadnom Balkanu - isto kao i na ostrvu Irske - samo sadržajno pomirenje nudi uverenje da naša deca i unučad neće trpeti istu agoniju kao i generacije pre njih, već da će umesto toga uživati u prosperitetu i bezbednosti.
Sada znam koliki je napredak ostvaren u tom pogledu poslednjih godina ali mora se uraditi još puno, puno više. Zadovoljan sam, stoga, što čujem da su se na ovom Samitu lideri saglasili da unesu dodatnu energiju i polet u te napore, uključujući u pravcu ubrzane potrage za nestalima.
Ako mogu da kažem, dame i gospodo, treba vam čestitati na svemu što radite da obezbedite da Zapadni Balkan ima svetlu budućnost kakvu zaslužuje i mogu samo da apelujem na vas da nastavite da radite u pravcu tog cilja. Svi mi, izgleda mi, imamo ključan udeo u takvoj budućnosti; i možete da budete uvereni da će, u narednim mesecima i godinama, Ujedinjeno Kraljevstvo ostati čvrst prijatelj naroda Zapadnog Balkana - jer ću, što se mene tiče, ja to ostati.